Hrišćanski video club!
Hrišćanski video club je mesto gde možete naći veliki broj zanimljivih i korisnih video materijala. Muzika, dokumentarne emisije, biblijski igrani i crtani filmovi, kreacionizam... su neke od kategorija koje možete posetiti ili gde možete i sami staviti svoj video.
Detaljnije...
Poslednji događaji!Biblijaska proročanstva o poslednjim događajima je zadivljujući dokumentarni film koji prikazuje dramatične poslednje događaje sutrašnjice...
Detaljnije...
Put Hristu!
U doba nemira, stresa, i nereda, gde neko može potražiti odgovore? Naš cilj je da Vas usmerimo na mesto gde mali broj njih odlučuje putovati, jer jedan je put koji nudi utehu, nadu, i večnost.
www.puthristu.com
|
Još u samom početku ljudske istorije sotona je počeo da ulaže svoje
napore da bi prevario naš rod. Onaj koji je na nebu izazvao bunu želeo
je da navede i stanovnike zemlje da se udruže sa njime u borbi protiv
Božje vladavine. Adam i Eva su bili potpuno srećni u poslušnosti prema
Božjem zakonu, i ova činjenica bila je nepobitan dokaz protiv sotoninog
tvrđenja na nebu da je Božji zakon nasilan i da se protivi sreći Božjih
stvorenja. osim toga sotonina zavist je bila izazvana kada je video
lepu domovinu koja je bila pripravljana za bezgrešan par. On je odlučio
da prouzrokuje njihov pad da bi mogao, kad ih bude rastavio od Boga i
povrgnuo pod svoju vlast, da uzme zemlju u svoje vlasništvo i tu
uspostavi svoje carstvo nasuprot Svevišnjemu.
Da se sotona otkrio u svome pravom karakteru, on bi bio odmah odbijen, jer su Adam i Eva bili upozoreni na ovog opasnog neprijatelja. Ali on je potajno radio, prikrivajući svoju nameru da bi što uspešnije postigao svoj cilj. Upotrebivši kao svoje oruđe zmiju, koja je tada bila jedno od najdivnijih stvorenja, obratio se Evi sa pitanjem: »Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?« ***1. Mojsijeva 3, 1. Da se Eva uzdržala da stubi u razgovor sa kušačem, sigurno bi se sačuvala od sotonine zamke. Ali ona se usudila da stubi u vezu sa njim, i pala je kao žrtva njegovog lukavstva. Tako bivaju još i danas mnogi savladani. Oni sumnjaju i kritikuju Božje zahteve i, mesto da slušaju božanske propise, prihvataju ljudska shvatanja, iza kojih se kriju samo sotonini planovi.
»A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; samo roda sa onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.« ***1. Mojsijeva 3, 2–5. On je tvrdio da će oni postati kao Bog, da će biti obdareni većim znanjem nego ranije i osposobljeni za viši život. Eva je popustila iskušenju, a pod njenim uticajem i Adam je bio naveden na greh. Oni su poverovali rečima zmije da Bog nije mislio onako kako je rekao. Posumnjali su u svoga Stvoritelja i uobrazili su da On ograničava njihovu slobodu i da prestupom njegovog zakona mogu postići veću mudrost i viši položaj.
Ali, da li je Adam posle pada u greh doznao šta je smisao reči: »Jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš?« ***1. Mojsijeva 2, 17. Da li je njihovo značenje odgovaralo onome što je sotona naveo Adama da veruje: da će postići uzvišenije stanje života? U tom slučaju, prestup bi bio veliko dobro, a sotona bi se pokazao kao dobrotvor našega roda. Međutim, Adam je saznao da to nije bio smisao božanske osude. Bog je rekao da će zbog greha čovek morati opet da se vrati u zemlju iz koje je uzet: »Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.« ***1. Mojsijeva 3, 19. Sotonine reči: »Nego zna Bog da će vam se… otvoriti oči«, pokazale su se istinite jedino u onome: pošto Adam i Eva nisu ostali poslušni, otvorile su im se oči da uvide svoju ludost. Upoznali su zlo i okusili gorak plod svoga prestupa.
Usred vrta raslo je drvo života, čiji je rod imao silu da stalno obnavlja život. Da je Adam ostao poslušan Bogu, on bi i dalje uživao slobodan pristup tome drvetu i večno bi živeo. Ali kada je zgrešio, nije više smeo da jede sa drveta života, i tako je postao podložan smrti. Božanska presuda: »Jer si prah i u prah ćeš se vratiti,« ukazuje na potpuno gašenje života.
Svojim prestupom Adam je izgubio besmrtnost, koja mu je bila obećana pod uslovom poslušnosti. On nije mogao preneti svome potomstvu ono što nije imao; a za pali rod ne bi bilo nade da nije Bog žrtvovanjem svoga Sina omogućio čoveku besmrtnost. Dok »smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše,« dotle Hristos »obasja život i neraspadljivost evanđeljem.« ***Rimljanima 5, 12; ***2. Timotiju 1, 10. Samo u Hristu se može postići besmrtnost. Isus je rekao: »Ko veruje Sina, ima život večni; a ko ne veruje Sina, neće videti života.« ***Jovan 3, 36. Svaki čovek može dobiti ovaj neprocenjiv blagoslov ako ispuni uslove. Svi »koji istrajući u dobrim delima traže slavu, čast i neraspadljivost«, primiće »život večni«. ***Rimljanima 2, 7.
Jedino biće koje je obećalo Adamu život u neposlušnosti bio je veliki varalica. A zmijine reči, upućene Evi u raju: »Nećete vi umreti«, bila je prva održana propoved o besmrtnosti duše. Pa ipak ova izjava, koja se temelji jedino na sotoninom autoritetu, ponavlja se sa hrišćanskih propovedaonica i prihvata od većine ljudskog roda isto tako brzo kao što je bila prihvaćena od naših praroditelja. Božanska presuda: »Koja duša zgreši, ona će umreti« (***Jezekilj 18, 20), tumači se kao da znači: Duša koja zgreši, neće umreti, nego će večno živeti. Mi možemo samo da se čudimo neobičnoj zaslepljenosti, a tako nepoverljivim prema Božjim rečima.
Da je čoveku posle njegovog pada bio dozvoljen slobodan pristup drvetu života, on bi živeo večno i tako bi greh postao besmrtan. Ali herubim sa plamenim mačem čuvao je »put ka drvetu života« (***1. Mojsijeva 3, 24), i niko od Adamove porodice nije smeo ni da prekorači tu granicu i uzme od roda koji daje život. Zato nema besmrtnog grešnika…
Ali posle čovekovog pada sotona je zapovedio svojim anđelima da učine naročite napore da se rasprostrani verovanje u urođenu čovekovu besmrtnost; i pošto su naveli ljude da prihvate ovu zabludu, nastojali su da ih dovedu do zaključka da će grešnici živeti u večnom stradanju. Sada knez tame, preko svojih oruđa, predstavljaju Boga kao tiranina punog osvete i tvrdi da On sve one koji mu nisu po volji baca u pakao, gde oni moraju da podnose večno Njegov gnev; i dok oni trpe neizrecive muke i previjaju se od bola u večnom ognju, njihov Stvoritelj gleda odozgo na njih sa zadovoljstvom.
Na ovaj način zakleti neprijatelj pripisuje Stvoritelju i Dobrotvoru ljudskog roda one osobine koje on sam ima. Okrutnost je osobina sotone. Bog je ljubav; i sve što je stvorio bilo je čisto, sveto i savršeno, dok prvi veliki buntovnik nije doneo greh. Sam sotona je neprijatelj koji čoveka navodi na greh, i onda nastoji da ga uništi ako može. A kada je siguran u svoju žrtvu, raduje se propasti koju je prouzrokovao. Kad bi mu bilo dopušteno, on bi ceo ljudski rod uhvatio u svoju mrežu. Da se nije umešala božanska moć, nijedan sin ni kćer Adamova ne bi mu mogli uteći.
I danas se sotona trudi da pobedi ljude kao što je pobedio naše prve roditelje na taj način što je pokolebao njihovo poverenje u Stvoritelja i podstakao ih da sumnjaju u mudrost njegove vladavine i prevadnost njegovog zakona. Sotona i njegovi izaslanici prikazuju Boga gorim nego što su oni sami, samo da bi opravdali svoju vlastitu zloću i pobunu. Veliki varalica nastoji da svoj grozni i okrutni karakter podmetne našeme nebeskom Ocu, a sam da se pokaže kao biće kome je zbacivanjem s neba učinjena velika nepravda jer nije hteo da se pokori jednom tako nepravednom gospodaru. On ističe pred svetom slobodu koju oni mogu da uživaju pod njegovom blagom vladavinom u suprotnosti sa ropstvom koje donose stroge naredbe Jehove. Na ovaj ovaj način uspeva da odvrati duše od njihove vernosti Bogu.
Kako se svakom osećaju ljubavi i milosrđa, kao i našem smislu za pravednost, suproti nauka da se mrtvi zli muče ognjem i sumporom u večnom paklu, i da se zbog greha počinjenih u toku kratkog zemaljskog života moraju mučiti sve dotle dok Bog postoji! Pa ipak ova se nauka tako mnogo propovedala i još danas je uče mnoge hrišćanske veroispovesti. Jedan ugledni doktor telogije je rekao: »Pogled na paklene muke uvek će povećavati blaženstvo svetih. Gledajući druge, koji su iste prirode i rođeni pod istim okolnostima, gde su bačeni u takvu strahotu, dok su oni tako visoko počašćeni, shvatiće koliko su srećni.« Jedan drugi je rekao: »Dok se odluka prokletstva bude večno izvršavala nad sudovima gneva, dim njihovog mučenja će se večno dizati u prisutnosti sudova milosti koji, umesto da i sami saosećaju sa ovim nesrećnicima, reći će: »Amen, Aleluja! Hvalite Gospoda!«
Gde se u Božjoj Reči može naći takvo učenje? Zar će spaseni na nebu biti lišeni svih osećanja saučešća i sažaljenja, pa čak i osećanja obične čovečnosti? Zar će ona biti zamenjena ravnodušnošću stojika ili okrutnošću divljaka? – Ne, ne! Ovo nije učenje Božje knjige! Oni koji su napisali citirane reči mogu biti učeni, pa čak i iskreni ljudi, ali oni su prevareni sotonskom lažnom naukom. On ih podstrekava da izvrnu teške izraze Svetoga pisma i da rečima daju obeležje gorčine i zloće, što je svojevrsno sotoni, a ne našem Stvoritelju. »Tako bio ja živ, govori Gospod, Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih puteva svojih, jer zašto da mrete?« ***Jezekilj 33, 11.
Kakve bi koristi imao Bog ako prihvatimo da se on naslađuje gledajući večne muke i da uživa u jecanju, vici i preklinjanju mučenih stvorenja, koja drži u vatri pakla? Zar bi ovi strašni jecaji mogli da budu muzika u ušima neizmerne Ljubavi? Tvrdi se da se kažnjavanjem grešnika večnom mukom pokazuje Božja mržnja prema grehu koji je poremetio mir i red svemira. O, strašnog li bogohuljenja! Kao da Božja mržnja prema grehu opravdava da se on ovekoveči! Prema učenju ovih teologa, neprekidno mučenje, bez ikakve nade na milost, raspaljuje gnev jadnih žrtava, a kako se taj gnev izražava u kletvama i bogohuljenju, to one neprestano povećavaju teret svoje krivice. Božja slava ne postaje veća osim neprekidnim, stalnim povećanjem greha kroz beskonačne vekove.
Nemoguće je da opišemo zlo koje je prouzrokovano lažnom naukom o večnim mukama. vera Biblije, puna ljubavi i dobrote, i bogata milosrđem, pomračena je suveverjem i zastrta užasom. Kad pomislimo kakvim je lažnim bojama sotona naslikao Stvoritelja koji je pun milosrđa, pa čak ga i mrze? Užasni pojmovi o Bogu, rašireni po svetu učenjem sa propovedaonica, stvorili su hiljade i čak milione sumnjalica i nevernika.
Učenje o večnim mukama je jedna od lažnih nauka koje sačinjavaju vino mrzosti duhovnog Vavilona, kojim on opija narode. (***Otkrivenje 14, 8; 17, 2.) Kako su Hristovi propovednici mogli da prihvate i propovedaju ovu lažnu nauku sa posvećenog mesta, zaista je tajna! Oni su je dobili iz Rima, kao i nedelju. Istina, propovedali su je istaknuti i dobri ljudi; ali svetlost u ovom predmetu nije doprla do njih kao što je doprla do nas. Oni su bili odgovorni samo za svetlost koja je svetlila u našem vremenu. Ako se odvratimo od svedočanstva Božje Reči i prihvatimo lažne nauke, zato što su tako učili i naši oci, onda padamo pod osudu izrečenu nad Vavilonom; pijemo od vina njegove mrzosti.
Veliki broj ljudi koji se bune protiv nauke o večnoim mukama padaju u drugu zabludu. Oni vide da Sveto Pismo predstavlja Boga kao biće puno ljubavi i samilosti, i ne mogu da veruju da će On dopustiti da njegova stvorenja budu bačena u večni oganj pakla. Ali verujući da je duša sama po sebi besmrtna, dolaze do zaključka da će na kraju svi biti spaseni. Mnogi smatraju da su pretnje Biblije određene samo zato da strahom privole ljude na poslušnost, a ne da doslovno budu izvršene. Na ovaj način grešnik može da živi u sebičnim zadovoljstvima, da prezire Božje zahteve, pa ipak da očekuje da će na kraju biti milostivo primljen. Takva nauka koja uzdiže Božju milost a potcenjuje njegovu pravednost dopada se telesnom srcu i ohrabruje grešnike u njihovoj nepravdi.
Da bi se pokazalo kako oni koji veruju u opšte spasenje izvrću Bibliju da bi poduprli svoju kobnu nauku, dovoljno će biti da navedemo njihove vlastite izjave. Pri pogrebu jednog mladog čoveka koji nije verovao, a koji je nesrećnim slučajem poginuo, jedan univerzalistički sveštenik izabrao je kao tekst iz Biblije izveštaj koji se odnosi na Davida: »Jer se uteši za Amnonom što pogibe.« ***2. Samuiloova 13, 39.
»Često me pitaju«, rekao je govornik, »kakva će biti sudbina onih koji napuštaju ovaj život u gresima, umiru možda u stanju pijanstva, odlaze u smrt sa crvenim mrljama zločina, koje nisu oprane sa njihovih haljina, ili poginu kao ovaj mladi čovek, a koji nisu nikada prihvatili neku veru ili iskusili njen blagoslov. Mi smo zadovoljni sa Svetim Pismom. Njegov odgovor rešava teški problem. Amnon je bio prekomerno grešan; on se nije pokajao; on se opio, i kao pijan bio ubijen. David je bio Božji prorok; on mora da je znao da li će na drugom svetu Amnonu biti dobro ili zlo. Kakva su bila osećajna njegovog srca? ’Potom zaželje car David otići k Apsalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe.’ St. 39.
Kakav zaključak možemo da izvedemo iz ovih reči? Zat nije taj da večne muke nisu činile deo njihovog verovanja? Tako verujemo i mi, i ovde otkrivamo pobedonosan dokaz u korist ugodnijih, prosvećenijih i plemenitijih shvatanja o konačnoj općoj čistoti i miru. On se utešio što je njegov sin bio mrtav. A zašto? Jer je proročkim okom mogao da gleda divnu budućnost i da vidi da će njegov sin, odvojen od svih iskušenja, oslobođen od ropstva i očišćen od pokvarenosti greha; a pošto se bude dovoljno očistio i prosvetlio, biti primljen u skup vaznesenih i srećnih duhova. Njegova je jedina uteha bila što je njegov mili sin bio uzet iz sadašnjeg stanja greha i nevolja i otišao onamo gde će se izlivati najuzvišeniji uticaj Svetoga Duha u njegovu pomračenu dušu; gde će se njegov duh razvijetai pod uticajem nebeske mudrosti i divnog zanosa besmrtne ljubavi, i na ovaj način, postavši svetim, moći će uživati mir i društvo nebeskih naslednika.
Želimo da nas razumete da mi verujemo da blaženstvo neba ne zavisi ni od čega što možemo učiniti u ovome životu, niti od neke sadašnje promene srca, niti od sadašnje vere ili veroispovesti.«
Tako ovaj tobožnji Hristov propovednik ponavlja laž koju je izrekla zmija u raju: »Nećete vi umreti… nego će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi.« On tvrdi da će najveći grešnici – ubice i brakolomci – biti spremni da posle smrti uđu u besmrno blaženstvo.
A odakle ovaj izopačitelj Svetog pisma izvodi svoj zaključak? Iz jedne jedine rečenice koja izražava Davidovu pokornost volji proviđenja. Njegova duša »zaželje otići k Apsalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe«. Pošto je oštrina njegovog bola vremenom bila ublažena, njegove misli su se obratile od mrtvog sina ka živome, koji je pobegao u tuđu zemlju iz straha pred pravednom kaznom zbog svog zločina. I ovo je za njega dokaz da je bludni i pijani Amnon prenet u mesto blaženstva odmah posle smrti, da bi se tamo očistio i pripremio za zajednicu sa bezgrešnim anđelima! Ovo je zaista ugodna priča, pogodna da zadovolji telesno srce! Ovo je sotonina nauka, i ona ima mnogo uspeha. Zar da nas onda čudi što sa ovakvim učenjem raste i pokvarenost?
Učenje ovog lažnog učitelja ilustruje učenje mnogih drugih. Iz danog teksta se odvoji nekoliko reči Svetoga pisma, koje bi u mnogo slučajeva pokazale da je njihov smisao sasvim suprotan tumačenju koje im se daje; i ti odvojeni stihovi se izvrću i upotrebljavaju kao dokaz za nauku koja nije zasnovana na Božjoj reči. Svedočanstvo navedeno kao dokaz da je pijani Amnon na nebu je zaključak koji je u očiglednoj protivrečnosti sa jasnim i određenim izjavama Svetoga pisma da nijedan pijanica neće naslediti Božje carstvo. (***1. Korinćanina 6, 10.) Na ovaj način nevernici i skeptici pretvaraju Božju istinu u laž, a mnogi, prevareni njihovim lažnim učenjem, uspavani su u kolijevci telesne sigurnosti.
Kad bi bilo istina da duše svih ljudi u času smrti odlaze odmah na nebo, onda bismo radije želeli smrt nego život. Mnogi, zavedeni ovim verovanjem, činili su kraj svome životu. Kad ih savladaju brige, teškoće i razočarenja, izgleda im lakše da prekinu slabu nit života i da se vinu u milinu večnog sveta.
Bog je u svojoj Reči dao jasne dokaze da će kazniti prestupnike svoga zakona. Oni koji se teše mišlju da je Bog i suviše milostiv da bi nad grešnikom izvršio svoju pravdu, treba samo da pogledaju na krst na Golgoti. Smrt bezgrešnoga Božjeg Sina svedoči da je »plata za greh smrt«, i da svaki prestup Božjeg zakona mora stići pravedna kazna. Hristos koji nije imao greha uzeo je naše grehe na sebe. On je podneo krivicu prestupa, lišen je bio prisutnosti Očevog lica dok se njegovo srce nije slomilo i život njegov ugasio. Cela ova žrtva je prineta da bi grešnik mogao biti otkupljen. Ni na jedan drugi način čovek nije mogao biti oslobođen od kazne greha. Svaka duša koja odbija da ima udela u tako skupo kupljenom pomirenju mora sama lično da snosi krivicu i kaznu za svoj prestup.
Da vidimo što nas dalje uči Biblija o grešnicima i nepokajanima, koje ovaj univerzalista premešta na nebo kao svete i sretne anđele.
»Ja ću žednome dati iz izvora žive vode za badava.« ***Otkrivenje 21, 6. Ovo obećanje važi samo za one koji su žedni. Samo oni koji osećaju potrebu za vodom života, i traže je po svaku cenu, dobiće je. »Koji pobedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin.« ***Otkrivenje 21, 7. I ovde su takođe postavljeni uslovi. Da bismo nasledili sve, moramo se protiviti grehu i pobediti.
Gospod kaže preko proroka Isaije: »Recite pravedniku da će mu dobro biti… Teško bezbožniku! zlo će mu biti, jer će u se naplatiti ruke njegove.« ***Isaija 3, 10. 11. »Neka grešnik sto puta čini zlo i odgađa mu se«, kaže propovednik, »ja ipak znam da će biti dobro onima koji se boje Boga, koji se boje lica njegova; a bezbožniku neće biti dobro.« ***Propovednik 8, 12. 13. A Pavle svedoči da grešnik sam sebi sabira »gnev za dan gneva, u koji će se pokazati pravedni sud Boga, koji će dati svakome po delima njegovim«; »a onima koji se uprkos suprote istini, a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnev.« ***Rimljanima 2, 5. 6. 8.
»Nijedan bludnik, ili nečist, ili tvrdica, koji je idolopoklonik, neće imati udela u carstvu Hrista i Boga.« ***Efescima 5, 5. »Mir imajte sa svima i težite za svetošću, jer bez ovoga niko neće videti Gospoda.« ***Jevrejima 12, 14. »Blago onima koji tvore zpovesti njegove da im bude vlast na drvo života i da uđu na vrata u grad. A napolju su psi i vračari, i bludnici, i krvnici i idolopoklonici, svaki koji ljubi i čini laž.« ***Otkrivenje 22, 14. 15.
Bog je objavio ljudima svoj karakter i postupak sa grehom; »Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom. Koji čuva milost hiljadama, prašta bezakonja i neprevde i grehe, koji ne pravda krivoga.« ***2. Mojsijeva 24, 6. 7. »Gospod će bezbožnike sve istrebiti.« »A bezakonika će nestati sasvim; natražje će se bezbožničko zatrti.« ***Psalam 145, 20; 37, 38. Vlast i autoritet božanske vladavine biće upotrebljeni da uguše pobunu, ali ipak će svi sudovi pravde biti u potpunoj saglasnoti sa karakterom Boga, koji je milostiv, pun strpljenja i dobrote.
Bog ne prinuđava ničiju volju ili shvatanje. On ne voli ropsku poslušnost. On želi da ga stvorenja njegovih ruku ljube, jer je dostojan ljubavi. On hoće da ga slušaju, zato što cene njegovu mudrost, pravednost i velikodušnost. I svi koji pravilno shvataju njegove osobine, ljubiće ga jer su lepotom njegovog karaktera bili privučeni k njemu.
Načela ljubaznosti, milosrđa i ljubavi, kako ih je naš Spasitelj učio i pokazao u svome životu, slika su Božje volje i Njegovog karaktera. Hristos je rekao da on ne propoveda ništa drugo nego što je primio od svoga Oca. Načela božanske vladavine u potpunom su skladu sa Spasiteljevim nalogom: »Ljubite neprijatelje svoje.« Bog vrši svoju pravdu nad kojima se vrše njegovi sudovi. Oni bi ih rado usrećio kad bi to mogao učiniti u skladu sa zakonima svoje vladavine i pravdom svoga karaktera. On ih okružava znacima svoje ljubavi– Ali oni preziru njegovu ljubav, gaze njegov zakon i odbacuju njegovu milost. Neprestano primaju njegove darove, ali sramote svoga Darodavca. Mrze Boga jer znaju da se on gnuša na njihove grehe. Gospod dugo trpi njihovu izopačenost, ali jednom će sigurno doći čas kada se mora rešiti njihova sudbina. Hoće li on tada ove buntovnike privezati za sebe? Hoće li ih primorati da čine njegovu volju?
Oni koji su izabrali sotonu za svoga vođu i dozvolili da ih on nadvlada nisu soremni da stube u Božju prisutnost. Oholost, prevara, razvrat i okrutnost ukorenili su se u njihovom karakteru. Zar oni mogu ići u nebo da večno žive sa onima koje su na zemlji mrzeli i prezirali? Istina neće nikada biti ugodna varalici; krotost neće nikada zadovoljiti ohole i ponosite; čistota ne godi bludniku, a nesebična ljubav nije privlačna sebičnome. Kakvu bi radost moglo pružiti nebo onima koji su potpuno obuzeti zemaljskim i sebičnim poudama.
Kad bi oni koji su svoj život proveli u buni protiv Boga bili iznenada preseljeni na nebo da posmatraju visoko i sveto stanje savršenosti koje tamo uvek valada; kad bi videli da je svaka duša ispunjena ljubavju i svako lice odsjajuje radošću; da se divna muzika u melodičnim zvucima diže u čast Bogu i Jagnjetu, a sa lica Onoga koji sedi na prestolu neprestano izlazi i izliva se reka svetlosti na otkupljene – zar bi se oni čija su srca ispunjena mržnjom prema Bogu, prema istini i svetosti mogli pomešati sa nebeskim četama i pridružiti se njihovom slavopoju? Zar bi mogli podneti slavu Božju i Jagnjetovu? – Ne, ne! Godine milosti bile su im poklonjene da razviju svoja karakter za nebo, ali oni se nikada nisu trudili da ljube čistotu. Nikada nisu učili nebeski jezik – a sada je prekasno. Buntovnički život prema Bogu načinio ih je nesposobnim za nebo. Njegova čistota, svetost i mir bili bi za njih samo muka, a Božja slava oganj koji proždire. Oni bi želeli da pobegnu sa svog svetog mesta. Rado bi primili uništenje samo da bi se mogli sakriti pred lice, Onoga koji je umro da ih spase. Sudbina grešnika zapečaćena je njihovim ličnim izborom. Njihovo isključenje sa neba je njihova hotimična odluka, a od strane Boga pravedna i milosrdna.
Kao nekada vode potopa, tako oganj velikog dana objavljuje Božju presudu da su grešnici nepopravljivi. Oni ne žele da se potčine božanskom autoritetu. Njihova se volja navikla na protivljenje, i kad je njihov život pri kraju, suviše je kasno da se tok njihovih misli upravi u suprotnom pravcu, suviše je kasno da se od prestupa okrenu poslušnosti i od mržnje ka ljubavi.
Time što je ostavio u životu Kaina kao ubicu, Bog je dao svetu primer šta bi se dogodilo kad bi grešniku bilo dopušteno da živi neprekidno u neobuzdanoj pokvarenosti. Uticajem Kainove nauke i njegovog primera, hiljade njegovoh potomaka bilo je navedeno na greh, dok »nevaljalstvo ljudsko nije postalo veliko na zemlji, i sve misli srca njihova bila su svagda samo zle.« A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja.« ***1. Mojsijeva 6, 5. 11.
Iz milosti prema svetu, Bog je u Nojevo vreme uništio njegove pokvarene stanovnike. Iz milosti je uništio bezbožne stanovnike Sodome. Prevarljivom sotoninom moći prestupnici zadobijaju saučešće i divljenje, i tako stalno navode druge na bunu. Tako je i u našim danima. Samo iz milosti prema svemiru će Bog na kraju uništiti one koji odbacuju njegovu milost.
»Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.« ***Rimljanima 6, 23. Dok je život nasledstvo pravednika, smrt je plata grešnicima. Mojsije je rekao Izraelu: »Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo.« ***5. Mojsijeva 30, 15. Smrt spomenuta u ovome stihu nije ona koja je izrečena nada Adamom, koju svi ljudi podnose kao kaznu zbog njegovog prestupa, nego je to »druga smrta«, koja se ističe kao suprotnost večnom životu.
Kao posledica Adamovog greha, smrt je prešla na ceo ljudski rod. Svi bez razlike odlaze u grob. A zahvaljujući planu spasenja, svi će izaći iz svojih grobova. Jer »će biti vaskrsnuće mrtvima, i pravednicima, i grešnicima.« ***Dela 24, 15. »Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti.« ***1. Korinćanima 15, 22. Ali između dve klase vaskrslih biće vidljiva razlika. »jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjega, i izići će koji su činilo dobro u vaskrsenje života, a koji su činilo zlo u vaskrsenju suda.« ***Jovan 5, 28. 29. Oni koji se budu našli dostojni vaskrsenja života biće »blaženi i sveti«. »Nad njima druga smrt nema oblasti.« (***Otkrivenje 20, 6.) Ali oni koji nisu pokajanjem i verom primili oproštenje moraće da prime kaznu, različitu po trajanju i jačini, »prema delima svojim«, koja će se konačno završiti u drugoj smrti. Pošto je Bogu nemoguće, u saglasnosti sa njihovom pravdom i milošću, da spase grešnika sa njegovim gresima, On ga lišava života koji je ovaj izgubio zbog svoga prestupa i za koji se pokazao nedostojan. Jedan nadahnuti pisac kaže: »Još malo, pa neće biti bezbožnika; pogledaćeš na mesto njegovo, a njega nema. ***Psalam 37, 10. A drugi opet kaže: »I biće kao da ih nije bilo.« ***Avdija 16. Pokriveni sramotom, oni će potonuti, bez nade, u večni zaborav.
Tako će greh konačno biti uništen sa svim patnjama i strahotama koje je prouzrokovao. Psalmista kaže: »Rasrdio si se i ubio bezbožnika, ime si im satro do veka, za svagda… pogibe spomen njihov,« ***Psalam 9, 5. 6. Jovan, u Otkrivenju, gledajući blaženu večnost čuje sveopšti slavopoj, koji nije poremećen nikakvim neskladom. Sva stvorenja na nebu i na zemlji slave Boga. (***Otkrivenje 5, 13.) Neće biti izgubljenih duša koje bi hulile na Boga savijajući se u večnim mukama, niti bednih stvorenja u paklu, koja bi svoje bolne uzvike pomešala sa pesmama spašenih.
Na velikoj zabludi o urođenoj besmrtnosti zasniva se nauka o svesnom stanju mrtvih posle smrti, – nauka koja se, kao i ona o večnim mukama, protivi učenju Svetoga pisma, logici, razumu i našim osećanjima čovečnosti. Prema verovanju koje je rašireno u narodu, spašeni na nebu su upoznati sa svime što se događa na zemlji, a posebno sa životom prijatelja koje su ostavili za sobom. Ali kako bi mrtvima moglo biti izvor radosti saznanje da njihovi mili na zemlji pate, da greše, da podnose boli razočarenja, i životne brige? Koliko bi nebeske sreće mogli da uživaju oni koji bi stalno lebdeli nad svojim prijateljima na zemlji? A kako je užasno verovanje da se duša nepokajanog, čim dah napusti telo, predaje paklenom ognju! Kakav užasan strah mora da trpe oni koji vide svoje prijatelje kako nepripremljeni odlaze u grob da bi ušli u večnost bola i greha! Ove mučne misli oterale su mnoge u ludilo.
Šta kaže Sveto Pismo o ovim stvarima? David kaže da čovek nije u svesnom stanju za vreme smrti: »Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.« ***Psalam 146, 4. Solomon svedoči isto: »Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa, niti im ima da plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove, i mržnje njihove, i zavisti njihove nestalo je; i više nemaju dela ni u čemu što biva pod suncem.« »Jer nema rada, ni mišljenja, ni znanja, ni mudrosti u grobu u koji ideš.« ***Propovednik 9, 5. 6. 10.
Kad je caru Ezekiji na njegovu molbu bio produžen život za petnaest godina, zahvalni car je hvalio Boga za njegovu milost. U svojoj zahvalnoj pesmi on nam kaže razlog zašto se tako raduje: »Jer neće grob tebe slaviti, neće te smrt hvaliti, i kad siđu u grob ne nadaju se tvojoj istini. Živi, živi, oni će te slaviti kao ja danas: otac će sinovima javljati istinu tvoju.« ***Isaija 38, 18. 19. U narodu rasprostranjeno verovanje uči da se mrtvi pravednici nalaze na nebu gde je u blaženstvu slave Boga besmrtnim jezikom. Ali Ezekija nije video u smrti takvu divnu mogućnost. Sa njegovim rečima se slaže svedočanstvo Psalmiste: Jer mrtvi ne spominju tebe; u grobu ko će te slaviti? Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se muči.« ***Psalam 6, 5; 115, 17.
Petar je na dan Duhova rekao o patrijarhu Davidu »da umre, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana.« Jer David ne iziđe na nebesa.« ***Dela 2, 29. 34. Činjenica da David ostaje u grobu sve do vaskrsenja dokazuje da pravednici ne idu na nebo u času smrti. Samo vaskrsenjem, i zahvaljujući Hristovom vaskrsenju, moći će David konačno sesti s desne strane Bogu.
Pavle je rekao: »jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša: još ste u gresima svojim. Dakle i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše.« ***1. Korinćanima 15, 16–18. Da su za vreme četiri hiljade hodina pravednici išli na nebo odmah u času smrti, kako bi Pavle mogao reći da ako nema vaskrsenja, onda i »oni koji pomreše u Hristu, izgiboše?« Tada vaskrsenje uopšte ne bi bilo potrebno.
Mučenik Tindal je rekao o stanju mrtvih: »Ja otvoreno priznajem da nisam uveren da oni već žive u slavi u kojoj živi Hristos ili u kojoj su izabrani anđeli Božji. To nije moja vera, jer ako bi pravedni već bili na nebu, onda ja smatram da bi propovedanje o vaskrsenju tela bilo bez svrhe.« (Predgovor Novom zavetu, 1534.)
Napobitna je činjenica da je nada u večno blaženstvo u trenutku smrti dovela do opšteg zanemarivanja biblijske nauke o vaskrsnuću. Ovo je primetio i Dr. Adam Klarke, koji je rekao: »Izgleda da su prvi hrišćani smatrali nauku o vaskrsenju mnogo važnijim bego što je mi smatramo danas! Zašto je to tako? Apostoli su je neprestano naglašavali i njime podsticali Božju decu na marljivost, poslušnost i radosnu revnost. A njihovi sledbenici u današnjem vremenu reko je spominju! Tako su propovedali apostoli, i tako su verovali hrišćani; tako propovedamo i mi, i tako veruju naši slušaoci. U Evanđelju nema ni jedne nauke koja je jače istaknuta; a nema nijedne nauke u sadašnjem sistemu propovedanja koja je toliko zanemarena!« Tumačenje Novoga zaveta; ***1. Korinćanima 15.
Ovo stanje se produžilo dok slavna istina o vaskrsenju nije sasvim potamnjela i gotov se sasvim izgubila iz vida u hrišćanskom svetu. Tako jedan istaknuti verski pisac, u svojim primedbama o Pavlovim rečima u ***1. Solunjanima 4, 13–18, kaže: »Zbog praktičnog cilje utehe, nauka o blaženoj besmrtnosti pravednika zamenjuje sumnjivu nauku o drugom Hristovom dolasku. U trenutku naše smrti dolazi Gospod po nas. To je ono što mi treba da čekamo i za čim treba da težimo. Mrtvi su već ušli u slavu. Oni ne čekaju na trubu da prime svoj sud i blaženstvo.«
Međutim, kada je Isus trebao da ostavi svoje učenike, On im nije kazao da će oni skoro doći k njemu: »Idem da vam pripravim mesto«, – rekao je On. »I kad otiđem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzet ću vas k sebi da i vi budete gde sam i ja.« ***Jovan 14, 2–3– A Pavle dalje govori da će »sam Gospod sa zapovešću, s glasom arhanđelovim i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; a potom mi živi, koji smo ostali, zajedno sa njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.« I onda dodaje: »Tako utešavajte jedan drugoga ovim rečima.« ***1. Solunjanima 4, 16–18. Kako je velika razlika između ovih reči utehe i onih navedenih od strane propovednika univerzaliste. Onaj je tešio žalosne prijatelje uveravanjima da je umrli, ma koliko bio grešan, čim je izdahnuo bio primljen među anđele. Pavle upućuje svoju braću na budući Hristov dolazak, kada će okovi groba biti razbijeni, i kada će »mrtvi u Hristu« ustati na večni život.
Pre nego iko može da stubi u stanove blaženih, njegov slučaj mora biti ispitan, a njegov karakter i njegova dela moraju doći na ispit pred Boga. Svima će se suditi prema izveštaju napisanom u knjigama, i svako će primiti platu prema delima svojim. Ovaj se sud ne vrši u času smrti. Obratimo pažnju na Pavlove reči: »Jer je postavio dan u koji će se suditi vasionome svetu po pravdi preko Čoveka koga odredi, i dade svima veru vaskrsnuvši ga iz mrtvih.« ***Dela 17, 31. Ovde apostol jasno kaže da je za sud svetu određen jedan dan, koji je tada bio događaj iz budućnosti.
Juda upućuje na isto vreme: »I anđele koji ne držaše svojega starešinstva nego ostaviše svoj stan čuva u večnim okovima pod mrakom za sud velikog dana«, a zatim navodi reči Enoha: »Gle, ide Gospod s hiljadama svetih anđela svojih da učine sud svima.« ***Juda 6. 14. 15. Jovan kaže da je video »mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše. I sud primiše mrtvaci, kao što je napisano u knjigama, po delima svojim.« ***Otkrivenje 20, 12.
Ali, ako mrtvi već uživaju blaženstva neba ili previjaju u ognju pakla, zašto je potreban budući sud? Nauka Božje reči o ovim važnim pitanjima nije ni nejasna niti protivrečna. Nju mogu razmeti i neuki ljudi. Ali koja iskrena duša može da vidi iole mudrosti i pravednosti u raširenom verovanju o nagrađivanju odmah posle msrti? Hoće li pravednici posle ispitivanja njihovih slučaja na sudu primiti pohvalu: »Dobro, slugo dobri i verni!… uđi u radost gospodara svojega«, (***Matej 25, 21), ako se nalaze u njegovoj prisutnosti možda već mnogo vekova? Hoće li grešnici biti pozvani sa mesta gde se muče da prime presudu Sudije cele zemlje: »Idite od mene prokleti u oganj večni?« (***Matej 25, 41.) Kakvog li strašnog ruganja! Sramne li optužbe protiv mudrosti i pravednosti Božje!
Teorija o besmrtnosti duše je jedna od onih lažnih nauka koju je Rim uzeo od neznaboštva i unio u hrišćansku veru. Martin Luter je stavlja u grupu »čudovišnih izmišljotina, koje sačinjavaju blato dekretalija.« (Petavel, Pitanje besmrtnosti, str. 255.) U svojim primedbama o Solomonovim rečima u Propovedniku, da mrtvi ništa ne znaju, reformator kaže: »Ovo je još jedan dokaz da su mrtvi besvesni. Tamo, kaže Solomon, nema rada, ni mišljenja, ni znanja, ni mudrosti. Solomon veruje da mrtvi spavaju i da uopšte ništa ne znaju. Oni tamo leže ne računajući ni dane ni godine. Ali kada se probude, izgledaće im kao da su spavali jedva jedan trenutak.« (Luter, »Izlaganje Solomonove knjige Propovednik«, str. 152.
Nigde u Svetom pismu ne piše da pravednici primaju svoju nagradu ili grešnici kaznu u trenutku smrti. Patrijarsi i proroci nisu ostavili ovakvo tvrđenje. Hristos i njegovi apostoli nisu o tome dali nikakav nagoveštaj. Biblija jasno uči da mrtvi ne idu neposredno u nebo, nego da oni spavaju do vaskrsnuća (***1. Solunjanima 4, 14; ***O Jovu 14, 10–12.) Izato dana kada se prekine srebrno uže i čaša se zlatna razbije (***Propovednik 12, 6), prestaju sve misli čovekove. Oni koji silaze u grob su u miru. Oni ne znaju više ni o čemu što se događa pod suncem. (***O Jovu 14, 21.) Blaženog li mira za umrle pravednike! Za njih je vreme, bilo kratko ili dugo, samo jedan trenutak. Oni spavaju, i Božja truba će ih probuditi u slavnu besmrtnost. »Jer će zatrubiti, i mrtvi će ustati neraspadljivi… A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: pobeda proždrije smrt. gde ti je, smrti žalac?« »Gde ti je grobe, pobeda?« (***1. Korinćanima 15, 52.55.) Kada umrli pravednici budu pozvani iz svog dubokog sna, nastaviće da misle upravo tamo gde su njihove misli bile prekinute. Poslednje osećanje bio je smrtni strah, poslednja misao da podležu sili groba. Kad budu vaskrsli iz groba, njihova prva radosna misao biće izražena u pobedonosnom uskliku: »Gde ti je, smrti, žalac? gde ti je, grobe, pobeda?« ***1. Korinćanima 15, 55.
|
|
|
